Na jezeru Taho,
do kojeg se putuje tri nedelje,
čekali su me,
ne znam zašto,
u kući koju nisam mogao da zamislim,
s planovima
o kojima nisam hteo da znam.
Svet je u svemu neproziran,
ne samo zimska jutra.
Ćutljive antene.
Ipak sam jedne martovske večeri krenuo na put,
s koferom u jednoj ruci
i malim džakom proklijalog krompira
u drugoj - da ga bacim.
Mislio sam na nju
i zaboravio da zaključam vrata
za sobom, čak sam ostavio ključeve
u bravi,
a krompir sam poneo sa sobom u taksi,
bacio sam ga tek na aerodromu.
Gledali su me nekako podignutih obrva.
Kad sam se vratio posle tri meseca,
ključevi su još stajali u nezaključanoj bravi.
Stan je bio neprovetren,
otvorio sam sve prozore da uđe vazduh,
potreban i njoj, gde je da je,
i meni, tu
gde sam.
